…nije bilo tendencije za političkom konotacijom. Bilo je više o davanju humanitarne konotacije, jer su porodice danima, nedjeljama bile pod opsadom. Nisu imali slobodu kretanja, znači izlaska radi snabdivanja hranom i drugim stvarima. I to je to bilo. Znači, mi kao majke, kao žene, da saosećamo sa majkama u to vreme u Drenici, koje nisu imale hranu za svoju decu. […] I znam da smo bile kao, znači bila je kolona a sa strane su bile policijske snage. Dok nismo stigli do one tačke, onda nam nisu dozvolili da idemo dalje. [Žene] Htele su da pregovaraju, ali nisu bili spremni. Na taj način, naredbenim tonom su nam rekli: ‘Morate se vratiti, inače ne možemo rizikovati, jer vam se nešto može dogoditi, ne možemo vas zaštititi…’

Kada je zvonilo na vratima. Kada sam krenula prema vratima, tu je napolju bila jedna moja komšinica nemica, jer smo se slagali sa susedima tamo, rekla je: ‘Gospođo Gervala,’ reče: ‘Dođi brzo,’ reče: ‘jer ovo se desilo.’ Rekla je: ‘oni su ranjeni,’ rekla je’ ‘oni su…’ Izašla sam onako kako sam bila obučena kod kuće. Brzo sam izašla. Kada sam tamo stigla, vrata su bila otvorena. […] I jedno telo je ležalo na zemlju, bio je Kadri [Zeka]. Jusuf je bio nazad. Kadri je pao na zemlju. […] Kada sam se približila, videla sam, jer ja nisam znala ko je bio gde, videla sam telo, shvatila sam da je bio Kadri. Kada je Jusuf rekao, jer…. uvek me je zvao çikë [devojčice], jer me je poznavao od kada sam bila mala devojčica, i çikë, çikë… ‘Çikë’, reče: ‘evo me ovde.’ […] Ja sam mu rekla: ‘Ha, Jusufe, gde ti je, gde je…’ reče on: ‘jedan mi je u stomaku’, rekao je: ‘i na leđima.’ Jer je Jusuf sedeo pozadi i on je mogao da se pomeri. Rekao je: ‘Ali, proveri Bardija,’ rekao je: ‘da li je živ?’ Reče: ‘Jer ga ne čujem.’ Reče: ‘Brate!’

Policija je celo vreme bila sa nama, sve do pola jedan. U pola jedan je došao jedan drugi policajac i rekao: ‘Jusuf je operisan, on je bolje.’ Mi smo se obradovali. Makar jedan od njih. […] Pozvala sam onog, onog u ambasadi [Albanije]. Obavestila sam ga o slučaju. Onaj iz ambasade je pozvao neku drugu osobu. I u osam sati ujutru, došao je neko iz Minhena, Misin Mavraj je došao. Sa njim smo ušli u kola i otišli smo u bolnicu, jer više nismo znali ništa. Policija je otišla, svi su otišli. […] ‘Došli smo da se raspitamo o Jusuf Gervala, i ovo i ono,’ rekao je on. On je odmah odgovorio: ‘Umro je.’ rekao je njemi: ‘umro je’. ‘Ne, ne“, rekao je: ‘troje njih su došli,’ reče: ‘dva su umrli, a treći…’ Rekao je, podigao je tri prsta: ‘Svih trojica su umrli,’ rekao je on.  

Početak Kampanje Pomirenja krvnih osveta.

U vestima je izašao u to vreme portparol u vladi Milosevića […] I rekao je, ‘Nisu ubijeni od strane naše vojske i policije,’ njihova vojska, ‘nego su se primitivni albanci međusobno ubili zbog krvih osveta’. […] Bilo je jako neprijatno, pogotovo za mene je bilo užasno neprihvatljivo, to je bila jedna velika diskriminacija, velika neistina, i veoma nehumano.

Sutradan sam izašla u Peć. Prva osoba koju sam htela sresti, i zbog koje sam krenula da sretnem bila je Mirveta […] Srela sam je u Peći i, i počele smo da razagovaramo, ne sećam se da li je ona pratila vesti ili nije. Sa Mirvetom smo se uvek dobro slagale, mi smo i ranije bile prijateljice, pre zatvora, tokom zatvora, i posle zatvora. Mi smo se dobro razumele, nije bilo potrebno mnogo objašnjavati, i nije je bilo potrebno ubeđivati… ona je smatrala [pomirenje krvnih osveta] kao vrlo značajnu stvar i rekla je, ‘Videćemo šta možemo uraditi’. […]

Brahim, Lul, Mirveta, i ja smo tog dana otišli kod Adema [Grabovci] njegovoj kući, i razgovarali smo i bez sumnje smo se složili. Što znači nije bilo potrebno mnogo se raspravljati, nije bilo potrebno mnogo filozofirati. […]

Nakon toga došli smo do zaključka da jedna osoba, koja je poštovana, koja je cenjena, koja ima i nadležnost u odama, i sposobnost pregovora u odama, je bio profesor Zekeria Cana i profesor Anton Četa, odnosno kao prvi Zekeria Cana. Bio je poštovan, i od naše strane, ali ne samo od nas, mi smo znali za njegovo angažovanje i njegovu literaturu.

I tako, njega su ubili u avgustu, policija je preuzela telo, odnela ga u bolnicu, možda nije dobro što te uznemiravam ovom pričom, veoma je tužna… Liri Loši je bio… on je bio moj veoma dobar student iz Skenderaja. Te noći, upravo on je objavio da se dogodilo ubistvo tri vojnika iz Radiševa na vestima, i ja sam tada znala da je jedan od ubijenih moj brat. Rekao mi je, ‘Nisam imao snage da izgovorim imena, jer kad nekoga poznaješ lično, mnogo je teže.’ Otišla sam u Mitrovicu i doktor koji je radio autopsiju mi je rekao… Hoću reći, bilo je i tada ljudi koji su časno obavljali svoj posao. On je imao uvid u njegove podatke i rekao mi je… tako je napisao, ‘Kaplan Ahmetaj je ubijen i dobro je da to zna njegova porodica.’ To je rekao jer na primer, bolje je što sam to tada već saznala nego da sam mislila da je moj brat nestao i da tako živim u neizvesnosti ceo svoj život.

Ovo je takođe i mnogo teže. I taj doktor, srela sam ga tada kada mi je rekao, imao je metak ovde, i još jedan ovde (pokazuje na čelo i koleno rukama) i umro je na licu mesta. Njegovo telo nam nikad nisu dali. Čak ni danas ne uspevamo da ga pokopamo, on je negde ispod mosta na reci Ibar. On je, iako mrtav, talac statusa Kosova, mislim, on to i dalje nastavlja da bude (plače). Nisam htela da ga tražim i nelegalno otkopavam njegovo telo. Zašto rizikovati dok se situacija ne normalizuje. Mi otprilike znamo gde su ga pokopali.

Sećam se slučaja jednog muškarca koji je došao kod nje [njene bake] da pita za pomoć, pitao ju je da izađu iz njene kuće i odu na neko drugo mesto da im pomogne u smirivanju neke situacije, mislim da se radilo o nekoj tuči ili svađi, i ja sam pokušala da krenem sa njima. ‘Nisam sigurna’, baka mi je rekla, ‘Zašto nisi kao ostala deca? Zašto nisi zainteresovana za igranje i učenje, nego uvek insistiraš da budeš sa mnom, da stalno budeš tu, iza mojih leđa?’ Pokazala je ovako rukama {pokazuje na svoja leđa}. Rekla sam joj, ‘Ali bako, neću vam ja ništa smetati, neću otvoriti usta dok sam tamo, samo me pusti da vidim šta će ovi muškarci reći. Zašto su došli baš kod tebe i žele samo sa tobom da pričaju.’ ‘Ali ovo nisu dečija posla! Kako ne možeš da razumeš da ovo nije za decu.’ Rekla sam joj, ‘Znam ja da ovo nije za decu, ali ovo prvi put doživljavam… Ja nisam kao moje ostale drugarice, nikad nisam videla muškarce sa bakama mojih drugarica… One mi nikad nisu rekle da muškarci dolaze kod njih i pitaju ženu – Kako da uradimo ovo?’  ‘Ah, dobro, polazi sa mnom!’ (smeje se).