Chillao sam deset godina ovde u kafiću. Promenio sam nekoliko generacija. Sada Era i ostali su naša najmlađa generacija. Neki su prošli… ništa, putovao sam, napravio sam… Pitali su jednom…  da ti pričam ove dve priče. Jednom moja najstarija čerka, Toska, kada je ona bila mala moj tata pita je, ‘Šta je tvoj otac?’ A ona gleda, šta mi je otac. ‘Šta radi tvoj otac?’ Sad on želi da pomogne, znaš, da ona kaže piktor [slikar], pa kaže ‘Pi – pi – pi…’ A ona na to ‘Pijanica!’ (Smeju se) Druga, da ti kažem šta je druga čerka rekla učiteljici, a to sam radio deset godina. Kada ju je učiteljica pitala, ‘Šta radi tvoj otac?’ Ona joj je rekla, ‘Uživa’ (smeju se).

…tokom boravka u Mariboru, i u Sloveniji i u društvu [kompozitora] sam se kretao, kretao sam se bez nekog, bez auta, to jest bez štednje, bez automobila jer nije bilo, nije bilo uslova, nije bilo potrebe za štednjom. Prelazim i na festivale […] U Ljubljani je puno festivala, mnogo aktivnosti, pokušavaju i u drugim centrima ali … Lepe godine, tako da sam bio prisutan čak i kada nisam imao neku kompoziju, pratio sam ih.

Ona je bila osveženje, jedan veći intenzitet u poredbi sa uslovima ovde. Zbog toga je i inspiracija bila veća. Da, kao i inspiracija, i to ona najdublja upravo ono što se često govori da se kreativnost pojavljuje u samoti. Tu je nešto istinito. Znači, u tišini, u samoti.

…nije pitanje Pariza ili zbog tog mog stalnog kontakta gde sam čuo samo dobre orkestre, ili samo dobre umetnike, ili sam prisustvovao samo velikim kulturnim događajima, ali sa te pozicije posmatramo bliže tok stvari ovde [na Kosovu]. Počeo sam da bolje razumem, jasnije, da vidim vrednost u albanskoj muzici, ili vrednosti koje imate, vaše lične vrednosti, zar ne? Znate, kada ste malo dalje, znate da je udaljenost, recimo, fizička, ali uglavnom kulturno okruženje, bolje razumete okruženje u koje ćete se vratiti, zar ne.

To je vaše primarno okruženje, zar ne, i ja to bolje razumem i to je vrlo važno, razvoj i praćenje standarda koji postoji u kulturnom centru. Prvo, istraživanje, razumevanje, iskustvo tih standarda, što vas čini dobro, jer ste u stanju da u takvom manje razvijenom okruženju u kojem smo mi bili u to vreme, pokrenete i pokušate da sačuvate te standarde. Taj standard ne vidite ako odete u Pariz samo jednom, na primer, zar ne, prisustvujete koncertu i vratite se i mislite da je to ono što treba da uradite. Ne, samo…  amo kada iskusite ritam velikog kulturnog centra.

Moj brat, koji je bio razredni starešina, rekao je njegovom kolegi, […] ‘Daj im malo domaćeg zadataka iz matematike za leto’, a on nam je dao neke radne listove. I ja i moj drug, […] sa kojim sam završio osmi razred, Dželjalj, radili smo tokom celog leta u bašti, pod hladom jabuke, bio je malo bolji od mene, tokom celog leta, juli, avgust do septembra, podelili smo zadatke iz matematike i onda smo jedno drugom proveravali  rezultate. Uspeli smo jednom, dvaput i tri puta. Uradili smo to i mislili smo, dobro, recimo da  ćemo položiti ispit, ali šta da radimo ako ne? Ako padneš ispit u to vreme, to je bila velika sramota, niste mogli pokazati svoje lice u selu, niti bilo gde drugde.

I mi, sa našim tada detinjastim razmišljanjima, doneli smo odluku […] ako padnemo ispit, prvo, da bi se ubili, da bi izvršili samoubistvo; Drugo, ubili bi profesora nožem, jer nismo imali pištolj, a nož bi mogli da nađemo, nismo imali ni nož, ali bi mogli da ga nađemo, u našem umu imali smo tri alternative; treća je bila malo lakša, da pobegnemo u Albaniju. Moje rodno mesto Velešta, […] to je dvanaest kilometara od Struge. […] Uzeli smo brod od Struge, u luci, putovali dva-tri sata, bio je to lep put […] Išli smo do Svetog Nauma. […] Igrali smo, pevali sa prijateljima i tako dalje, a granica je bila u blizini […] Nismo smeli da se približimo, ali smo gledali sa udaljenosti i mislili da u slučaju da nismo položi ispit iz matematike, bilo je tri opcije: samoubistvo, ubistvo i beg. Mislili smo da bismo mogli da pobegnemo u Albaniju odatle, jer za moju generaciju i generacije pre mene, Albanija je bila neka vrsta raja i svi mladi tog uzrasta sanjali su da pobegne tamo, baš svi.

Na novogodišnju noć 1971. godine, majka je još bila trudna […] Mi smo gledali novogodišnji program, kada je ubijen, znate, mi smo se okupili oko majke i odjednom su pokucali toliko glasno na vrata da smo se svi protresli, ustali, izašli u dvorište. Kada smo izašli, jedan od komšija koji je bio blizak sa ocem je rekao, poziva majku, rekao je , ime moje majke, nek počiva u miru,  ime joj je bilo  Lake, i on je pozvao moju majku kao najstariju u kući, jer je moj najstariji brat bio u vojsci, rekao je on, „Izađi, jer imam da ti saopštim jednu ne toliko dobru vest.“ I majka odjednom, ‘Sve je dobrodošlo, šta god da je, mi smo ljudi, i dobro i loše će stići i….’ ne znajući ništa, ne misleći ni na sekund da se radi o mom ocu. […] On je rekao, „Skupi decu, zagrli ih jer je Isuf ubijen. I to je za nas bilo… čini mi se da te noći nije bilo svetla, sve je izgledalo tamno i čula sam moju majku kako kaže, „Ah, da bog da vas uvek imam. Okupite se, dođite kod majke jer nas je crni dan zadesio.’