[…] Dakle, moj otac je bio duže vreme tamo [Tirana], a u jednom određenom trenutku smo odlučili da moramo biti zajedno, ne možemo više živeti odvojeno. Takođe smo mislili da možda tamo imamo bolje prilike za studije, za ovo, ono, da bi za nas tamo bilo mnogo bolje nego na Kosovu. Takođe, moja majka je imala priliku da počne da radi kao arhitektkinja tamo, jer na Kosovu nismo imali prilike. Tako smo svi odlučili da idemo tamo […] Ovog puta svi smo odlučili da idemo i pođemo u školu, moja sestra i ja, naš brat u vrtiću i tako dalje.

Otišla sam sa, ne znam kako da to objasnim, možda Post-pesimistët [Postpesimisti] su mi pomogli da ne idem tamo sa predrasudama, da budem otvorena i da prihvatim da postanem deo njih. Mislim, jer većina onih koji su išli tamo bi rekli: ‘Oni su drugačiji, oni ne znaju, oni govore …’ Ne, otišla sam sa entuzijazmom. Zato što je tamo bilo drugačijeg života, vi ste bili u mogućnosti da češće idete u pozorište (smeši se) ili bilo je koncerata gotovo stalno. I znam da sam se posle škole odmah počela družiti sa mojim drugarima iz razreda.

Reći ću vam, reći ću vam jedan slučaj. Bila sam… bila sam zajedno sa nekoliko drugarica spuštajući se dole, tamo gde se sada nalazi katolička crkva kod tri, tri-šešira u pravcu podzemnog prolaza, i idemo mi tuda. Ništa, idemo mi i pričamo. I sada, bili smo animirani tinejdžeri, la-la-la, i prešli smo pored jednog kafića. Imao je nekoliko stolica van, ispred, i kako sam ja pričala sa mojim drugaricama, ‘Ali znaš animirani’, kada sam čula, jedan glas, osobu koja mi se obraća [na srpskom]: ‘Hej mala, tiše malo’ vrlo agresivno, što na srpskom znači ‘Hej mala, tiše malo’. I kada sam se okrenula videla sam jednog dizelaša, kako su ih tada zvali. I okrenula sam se, pogledala sam ga i rekla sam mu [na srpskom]: ‘Izvini’. Moj prvi instinkt je bio da mu se izvinim.

I ja sam nastavila. I on je rekao onako kao: ‘Ajd oprostiću ti ali nemoj da me smaraš više’. I mi smo nastavili svoj put, i uvek spominjem ovaj slučaj, i posle 20. godina, i sećam se i tada, kako da kažem posle tri-četiri koraka, pitala sam se: ‘Zašto sam ja morala da se nekome izvinjavam, nekome ko je isti stanovnik kao i ja, u ovom gradu, ova ulica pripada meni toliko koliko i njemu! Bila sam besna na sebe, zašto je moj instinkt bio da omalovažavam sebe i izvinim se. Znate, prosto da se on oseća privilegovan što mi dozvoljava da dišem u našem gradu.’ Teško je bilo, bilo je teško, toliko da staneš i pomisliš, ali priroda čoveka je da, znate, takva, da pokušava da gleda na život sa svetlije strane, jer inače, teško je preživeti, teško je izaći iz kuće.

Nakon izveštaja o Armendu, postojao je još jedan izveštaj o ručnoj bombi (granati) koju smo pronašli iza kancelarije postpesimista. Naša kancelarija je bila locirana tamo gde se danas nalazi Strip Depot, tu je bila kancelarija, kancelarija postpesimista. I koliko se ja sećam, ako ne grešim, sa Jehonom, da mislim da smo sa Jehonom pošle do iza kancelarije i videle smo ručnu granatu. Onda je ta ručna granata, zapravo, ta fotografija postala naslovna strana “Koha Javore” [Nedeljno vreme], sa istim, sa istim upozorenjem. Jer smo u to vreme sarađivali sa Koha Javore. Počeli smo objavljivati kao dodatak nedeljnim novinama. Naravno, sakupljali smo novac na isti način, jer je novac bio potreban za štampu, da bi se dodao kao dodatak, kao jedan deo, kao dodatak Kohe.

[…]

Lično, postpesimisti su mi pomogli da razumem perspektivu drugog, jer nisam uvek bila otvorena prema perspektivi drugoga, delimično zbog konteksta u kojem sam odrasla, kao i političkih događaja koji su me formirali pre nego što je to mogla učiniti škola ili ulica. Pomogli su mi da shvatim perspektivu drugog i da postanem politički emancipovana, politički obrazovana. Ja sam, ni na trenutak nisam imala dilemu o tome šta se dogodilo na Kosovu, i kako sam odrastala, bila sam u stanju da sve više i više shvatim koliko je nestabilna situacija u kojoj smo se našli.