Prvi deo
Agon Maljići: Zdravo. Ja sam Agon Maljići.
Aurelja Kadriu: Agone, da li možeš da nam govoriš o tvojim sećanjima ranog detinjstva?
Agon Maljići: Sećanjima ranog detinjstva?
Aurelja Kadriu: Životu u Prištini, kako je tvoje detinjstvo bilo u to vreme, u tom periodu? Tovoj porodici? Dakle sve ono što uključuje… u kakvoj si porodici odrastao, nešto više o tvojim roditeljima i inače životu, životu koji se razvijao u naselju, kući? Svega čega se setiš.
Agon Maljići: Dakle, ja sam rođen i odrastao sam u, sada je to ulica „Nazim Gafurri“ [Nazim Gafuri], tada je bila, tada se zvala „Miladin Popović“, ulica koja je blizu srednje tehničke škole, tu znači. Danas je, ta kuća je “Klub M“. Rana sećanja! Rana sećanja su, ne znam… dakle dvorište moje kuće je bilo neka vrsta olimpijskog prostora za celo naselje, svi su dolazili da se tu igraju. Dakle, odrastao sam uglavnom u dvorište. Ovo su naj, naj, naj glavnija sećanja. Ali i kod „Prvog bloka“, zgrade koje su se nalazile ispred. Znači ovo je bilo to stanište, naselje gde, gde sam, gde sam proveo vreme kao dete.
Prve uspomene… ne znam, dakle, bila su manje-više dva područja grada kojih se sećam. Dakle, tu je ovo, stariji deo grada koji se nalazi kod „Prvog bloka“, dvorište moje kuće, malo i Sunčanog Brega jer tuda…. Moja baka je sa te strane, proveo sam dosta vremena i kod moje bake tamo. I da, i malo u Ulpiani, jer sam imao drugare koji su živeli u Ulpiani. Prva sećanja hoću da kažem, više su bila, sećam se nekih stvari kao što je, kada smo krenuli u školu nekako. Odatle možda malo zbog socijalizma koji je bio više istaknut, novi krug ljudi, i tu se sećam prvih detalja.
Prva sećanja kod nas su obično, ne znam, malo su vezane sa kako reći, znaš politikom ponekad, jer smo bili deca ali smo, odrasli smo u onako nekakvoj tenziji. Čuli bi. Iako nismo u suštini shvatili šta se dešava, bili smo jedna generacija koja je stalno osećala neku napetost koja se zbivala oko nas. Primećujući neku vrstu stresa kod ljudi koji su bilioko nas, toga se malo sećam. Možda…
Aurelja Kadriu: O kojim godinama detinjstva govorite? Vi ste rođeni…
Agon Maljići: Možda zato što ja dolazim iz porodice koja je dakle takođe bila politički angažovana, i znači i informisana. Vesti su stalno bile puštene. Dakle i moj otac je bio politički angažovan i on je putovao po teritoriji bivše Jugoslavije, i inostranstvu na konferencijama. I ja sam, tu sam stekao možda neku vrstu možda svesti o tome što se dešava, neku vrstu stresa. Govorim o krajem 80-tih godina, početkom 90-tih godina, tačno kada je bila neka vrsta… ono ukidanje autonomije.
Ja sam išao u prvi razred u 1990. godini kada je još uvek bio jugoslovenski sistem. I dakle sećam se dakle osnovne škole „Elena Gjika“ [Eljena Đika] sećam se da smo u prvom razredu imali onu sliku Tita još uvek, u, u, u školi. Ali mi smo bili prva generacija koja je počela da ide u školu a koji nisu bili pioniri. Bila je to neka vrsta tradicije gde su na početku, znači prvaci su dobijali i stavljali one crvene {pokazuje rukama podešavanje marame}, one pionirske marame. I mi smo bili prva generacija koja kada je počela školski sistem nismo imali, nismo, nismo postali pioniri. Toga se sećam.
Isto tako, ali kada sam bio u drugom razredu, kada sam bio, posle je tada počeo paralelni sistem. Sećam se da jedno vreme, nešto čega se sećam je bilo da za vreme određenog perioda više nismo išli u školu. Nešto, opet kažem neka vrsta sećanja, neka vrsta napetosti, neka vrsta brige je bila primećena kod roditelja. I sećam se sebe po nekim kućama kod Sunčanog Brega držali smo časove sa jednom učiteljicom neko određeno vreme tu. Dok smo se vratili u stvari, u školu, „Elena Gjika“ [Eljena Đika] kao deo paralelnog sistema. I tu više nije bilo Titine fotografije.
To su neka od sećanja koja su bila malo više, više politička. Da, čega drugog se sećam je na primer pošto smo došli u ovaj deo grada ovde u neposrednoj blizini stadiona… sećam se kao dete navijanja unutar stadiona u Prištini. Kada je Priština igrala, ceo grad je bio miran, i kada bi Priština dala neki gol sve bi se čulo sve do naselja, do našeg naselja. Bio je to neki veoma mali grad, dakle sasvim drugačiji od ovog danas. Priština bi igrala fudbal na stadionu ovde, i čulo bi se po celom gradu. To je više ličilo na selo, kako reći, jer danas…
Aurelja Kadriu: Možete li nam reći malo i o vašom porodičnom poreklom, dakle kompoziciju porodice, sastav?
Agon Maljići: U redu, sastav. Kada sam ja odrastao. Dakle, kada sam ja odrastao, bili smo dakle sa babom, baba je živela sa nama, sa roditeljima. Ja sam odrastao sa mojom bakom, deda mi je umro tokom 80-ih godina, sa roditeljima, mamom i tatom. A kasnije, u ’94-oj godini, kasnije je rođena i moja sestra. Dakle, proveo sam deset godina, u stvari ja kao, kao jedini sin. Toliko nas je u celini bilo, bilo nas je četiri člana tokom deset godina u kući. Ali, bila je onakva porodica gde, gde su se svi, dakle cela naša šira porodica okupljala, dakle kod nas. To znači da smo svako veče imali tu tetke i strica. Svi smo, dakle uveče bi se okupili u našoj kući. Tako sam odrastao zajedno sa braćom od tetke, braćom od strica svi zajedno… kao što sam rekao na onom Olimpijskom stadionu naselja, u dvorištu naše kuće. Ovo je neka forma okoline i okruženja moje životne sredine gde sam odrastao.
Aurelja Kadriu: Pomenuli ste da je vaša porodica bila politički angažovana. Zanima me da nam nešto više detalja o tome date, pozadinu vaših roditelja i kako je to uticalo vaš život dok ste odrasli?
Agon Maljići: Dakle moj tata je bio, dakle angažovan faktički od vremena… čak malo pre nego što sam se ja rodio, od 80-ih, sa pisanjem… Dakle Škeljzen Maljići, sa analizama, sa novinama. Kasnije se angažovao i politički u Socijaldemokratskoj partiji i bio je deo tog građanskog otpora, i protesta koje su se dogodile krajem 80-ih, početkom 90-ih. Kako je to uticalo na mene? Sada mogu više da o tome mislim možda u retroaktivnom aspektu, jer tada nije da sam imao neku, neku svest u vezi tih pitanja. Ali, rekao sam dakle da sam konstantno bio svesan da on nije tu na primer, da je otišao na konferencijama, da je otišao van… van Kosova.
Često, na primer… Sećam se bio je izolovan u Americi oko godinu dana u [ne] oko jedan mesec jer su se granice zatvorile, i on se nije mogao vratiti. Znaš, svi ovi događaji su deo sećanja koje kao dete registruješ da nešto nije u redu. Ili sećanja tipa – mislim da je to bila godina ’91 ’92, ili nešto tako – poveo me je sa sobom tada u Makedoniju. Neka konferencija, ne sećam se ni koja je bila tema te konferencije. I na putu dok smo se vraćali zaustavila nas je policija, tu negde u blizini Uroševca. Bili smo zajendo sa vozačom mog oca, i ja sam bio tu. Negde tamo kod, kod granice, tamo negde kod Kačanika, i bila je noć, dva sata ujutru. Tada je bilo vrlo rizično. Čak su nam proverili ceo automobil. Jedno, jedno dva sata su nas tu držali.
Vadili bi neke papire „Republika Kosovo“. „Šta je ovo?“. I ja se sećam neke vrste napetosti. Ali moja napetost je bila, jer ja sam imao jedan pištolj, vodeni pištolj, koji sam kupio u Makedoniji, koji sam sakrio ispod sedišta (smeje se) jer sam se plašio da bi policija mogla da ga pronađe. Znači ove vrste trauma, ove vrste sećanja… jer mi kao deca nismo bili u stanju da bežimo od politike. I zato ja uvek krivim svu ovu situaciju, jer smo previše politizovani kao generacija, razlog toga je zato što je politika bila sa nama sa svih strana. I kada bi te policija zustavila i ti kao dete si imao jedan vodeni pištolj, sećam se toga kao nešto vrlo traumatično kada sam ga sakrio, i nadao sam se: „Daj Bože da ne traže ispod sedišta jer će pronaći moj vodeni pištolj“.
Dakle, i njegovo političko angažovanje i predanost je postiglo i ovo, sve je do tebe to, do tebe je to stiglo. Ako kod mene je bilo više uticaja i recimo od životne sredine u kući. Dakle knjige, novine, diskusije unutar kuće, koje su se znači vrtele po ovim temama. Tako da normalno sve to posle utiče na tebe šta, šta te polse zanima i šta, dakle možda je to uticalo, verujem mnogo na ono što sam ja danas u nekom smislu.
Aurelja Kadriu: A nakon toga kada ste pošli u školu da li je, da li je bilo drugačijeg tretmana za vas uzimajući u obzir ovu vašu političku pozadinu vaše porodice? Govorimo o sećanjima iz osnovne škole.
Agon Maljići: Za mene lično?
Aurelja Kadriu: Da.
Agon Maljići: Drugačijeg tretmana ne verujem, nisam, nisam primetio. Možda, možda sam ja više bio…
Aurelja Kadriu: …posebno u periodu kada ste pošli u kućno školovanje…
Agon Maljići: Da.
Aurelja Kadriu: Da li je bilo…. Koja je bila narativa, diskurs unutar kuće? Da li ste, da li ste se osećali ugroženim zbog tih putovanja?
Agon Maljići: Znači kao albanac, znači u okviru albanske zajednice nisam imao drugačiji tretman, nikada nismo to osećali jer u toj, to je bio jedan period homogenizacije. Znači da nije više bilo razlika ko dolazi iz onako komunističke porodice, ili ko dolazo iz kakvog sastava, jer na neki način tenzije su bile sa srbima, sa policijom i tako. U svakom slučaju rizik se osećao. Tokom ’90-ih u Prištini generalno se nisi osećao siguran. Znači ljudi se nisu mnogo kretali ili izlazili van njihovih naselja, dakle sećam se toga kao dete. Posebno centar grada je bio opasan. Bilo je mnogo više srpskih stanovnika po centru i okolo centra grada, i znaš kao deca kada postoje one male grupe huligana, oni bi vas jurili i mi smo se ih se malo plašili.
Ali, ići u školi, sada konkretno kod Sunčanog Brega, ne, ne sećam se da li je bilo, da li je bilo neke vrste opasnosti. Međutim, napetost je bila prisutna, jer je policija imala, imala je puno fizičkog prisustva u to vreme, znači ona je bila prisutna u svakom uglu, po celom gradu. Čak, sećam se kod moje kuće tamo, tačno gde se nalazi Tehnička škola, kod onog trougla koji povezuje, dakle onaj koji vodi ka Velaniji i sa ove strane ka Vranjvcu… tu je bilo, tokom celih 90-ih je bio jedan post-blok. Svake noći je tu bilo policije. Bio je jedan, kako su to nazivali, veoma veliki policijski alat, čak i tu su tako radomly [engleski: nasumično], dakle povremeno bi zaustavljali ljude.
I znači meni, meni je skoro ceo život prošao, recimo od kad sam imao pet-šest godina i sve do 99-e, svaki put kada bi prešao ulicu, policija je tu bila prisutna, i…. Nije da je bilo nekih slučajeva, u svakom slučaju bilo je incidenata gde su nas jurili, gde nas je jurila ova ili ona banda, ali za mene je više bio onaj, onaj zvuk, kako su to nazivali, policijski talkie-walkie [toki-voki, prenosivi radio-telefon, radio-veza] kako su to tada nazivali, ono čime, čime se može međusobno pričati. Perrllep-perrllep {onomatopejski} imali su neki zvuk, buku. To je, to je… i dan danas da čujem taj zvuk, to je za mene nešto tako traumatično koje je bilo taman neka vrsta dnevnog zvuka, terora, neka forma, napetosti koju si iskusio kad god bi video, kad god bi video policiju.
I tu reakciju imam i dan danas nad bilo kojom policijom, to iskustvo imam bilo gde da idem po svetu, imam malo neku vrstu, onako ostanem zaprepašten, imam neku vrstu ukočenosti koja nam je ostala od tog vremena. Iako je policija u drugim zemljama uglavnom ljubazna, niti imaju neku vrstu loše namere nad tobom… kod mene je ostala ta vrsta traume i straha od nje, od strane policije kao nešto čega se moraš plašiti. Tako da strah je više bila ovakva. Više kao nešto što si ti osećao u vazduhu, a ne nešto konkretno. Ili naravno i roditelji bi, i roditelji bi vas upozorili, znaš. Mene u stvari, sećam se jednog ili dva slučaja, gde me je mama upozorila, ona mi je rekla: „Pazi malo gde ideš, sa kime se družiš. Jer si ti sin nekoga i možda bi neko mogao nešto da uradi.“ Ovoga se sećam, zapravo dva slučajeva. I to je na mene ostavilo utisak, znaš, da ste morali da budete oprezni. Dakle, da, toga se sećam.
Aurelja Kadriu: Nakon toga, gde ste išli u srednju školu?
Agon Maljići: Gimnaziji „Sami Frašeri“.
Aurelja Kadriu: I kako je bio taj period za vas?
Agon Maljići: Faktički, ja sam poslednja generacija koja je bila u „Sami Frašeri“ gore u „Brdo Heroja“. Pošao sam srednju školu ’98. godine, dakle i dalje smo bili u paralelnom sistemu.
Aurelja Kadriu: U Brdo Heroja u kući?
Agon Maljići: Da, „Kuća Hertica“[1]. Na paralelnom sistemu. Za mene je bilo veoma, u stvari, teško je to bilo kao iskustvo jer je moja kuća bila 30. sekundi ili jedan minut od gimnazije „Sami Frašeri“. A ja sam morao da pređem pešice da vidim gimnaziju „Sami Frašeri“… i srbe kako idu u školu, u gimnaziji „Sami Frašeri“ kojih je bilo malo, brojno, koji verujem nisu mogli ni da popune školu… i da pređem tuda i da uzmem autobus – i ušli bi u autobus ili ponekad bi negde uzeli neki mali taksi, pravili bi grupe kako bi zajedno otišli, ponekad bi i pešačili, kako bi pešačili sve do „Kodra e Trimave“ [Brda Heroja].
Dakle, bilo je neophodno da prvo pređeš tuda i nakon toga da pešačiš ulicama po oko 20. minuta, pola sata puta, kako bi išao u sistemu, paralelnom sistemu. Dakle, bilo je jedno, dakle… danas se tog vremena malo sećamo sa šalom, dakle kakvi su uslovi bili u tim kućama…. Dakle, jedna kuća u kojoj bi ušli po oko 200. učenika. Morali smo da se izujemo na ulazu. Bila je jedna soba cipela koja je imala neprijatan miris (smeje se). I ne znam. Dakle to je to iskustvo tokom srednje škole. Onda smo tu prekinuli, pred kraj prve godine je počeo rat…. Imam mnogo uspomena iz tog perioda jer sam bio i stariji, 14. godina, toga se sećam onako veoma, veoma jasno.
Aurelja Kadriu: Ratni period ste proveli u Prištini ili… kako je za vas bio taj period budući da je škola bila prekinuta, kada je školovanje prestalo i kada je počeo rat?
Agon Maljići: Ne sećam se tačno trenutaka kada je škola prekinuta. Znam da sam ja otišao 23. marta u Makedoniju, dan pre bombardovanja. Nisam, nisam bio ovde za vreme bombardovanja. Mi smo, mi smo napustili naše mesto jer je tata u to vreme bio u Švajcarskoj, i on, bojeći se da će nešto početi, on je hteo da i mi izađemo, da i mi izađemo pošto on nije mogao da se vrati. Bio sam u Makedoniju tokom rata…. Ali napetost sećam se znači, jer u suštini ona kuća „Hertica“ je jedan veoma strateški položaj i odatle gore se vidi jedan prilično veliki deo Lapa.
I kada je bilo borbi, recimo, u Lap, čulo bi se i u školi. To su bila veoma nenormalna vremena. Ali 23. marta sam, otišao sam tamo i onda sam se vratio ako se ne varam, 4. jula. Bio je 4th of July[2] kada sam se vratio u Prištinu, 99-e godine.
Aurelja Kadriu: Što se tiče perioda u Makedoniji, da li ste tamo bili kao izbeglice, ili ste imali…
Agon Maljići: Da, da da. Mi smo bili izbeglice. Sećam se onih, imali smo one zelene kartone koje su se nazivale zgriženo lice. Begalci [izbeglice] su nas zvali. Bili smo raseljeni u Tetovu, jedna porodica koja nas je tada tamo dočekala. Neko vreme smo išli i u školu, u gimnaziji u Tetovu. Imali smo neku vrstu improvizacije, održavali bi časove kako ne bi izgubili, kako ne bi…
Aurelja Kadriu: Da li su vam računali, taj period škole kada ste se vratili…?
Agon Maljići: Ne, čini mi se da nam nisu računali. To je bilo teško da se računa kada smo se posle vratili, nakon toga odavde ko je otišao, znaš. Sve izbeglice smo bili raspršani neki u Albaniji, neki…
Aurelja Kadriu: Šta se desilo sa školom kada ste se vratili?
Agon Maljići: Kada smo se vratili, ako se ne varam, mi smo se vratili tokom leti znači, pošli smo u septembru, zatim u „Sami Frašeri“. Nešto smo održali neke časove i predavanja u periodu od dve nedelje, to kao da bi kompenzovali onu prethodnu godinu. Bilo je to nekako tako, znaš, manje formalno su nam završili prvu godinu. Nešto smo oko toga radili ako se ne varam, neki određeni period kako bi završili godinu koju smo ostavili na pola i nakon toga smo nastavili normalno sledeću godinu. Ali normalno, ovoga puta u zgradi „Sami Frašeri“.
Aurelja Kadriu: Da li se sećate nečega iz perioda kada ste se vratili u školu? Da li se sećate maturske večeri, ili nečega slično? Mislim, životne sredine?
Agon Maljići: Da…
Aurelja Kadriu: Atmosfere?
Agon Maljići: Atmosfera, ne znam. Izuzetno dobro se sećam prvog dana kada smo ušli u gimnaziju „Sami Frašeri“. Za nas je taj doživljaj bio veoma… dakle jer mnoge prostorije u našem gradu su za nas bile zabranjene, i sada su nam sve odjednom bile dozvoljene. Sećam se dobro kad sam ušao u gimnaziju, bio sam veoma zadivljen hodnikom… Mislim, upoređujući sa Kućom Hertica, bila je to kao kraljevska palata za nas. Sećam se kada smo ušli u Boro i Ramiz, na primer, u sportskoj sali… proveli ste ceo život tamo a i niste, vaš put vas nikad nije poslao u sportsku salu. Sada kao petnaestogodišnjak, ući u sportskoj sali po prvi put je bilo izuzetno iskustvo.
Dakle iznenada jedna sasvim nova dimenzija grada, u kom mi ranije nismo imali pristupa. Čega se sledeće sećam u vezi gimnazije „Sami Frašeri“? Sećam se detalja u vezi tinejdžera, znaš. Sećam se, stigli bi različiti projekti da nam pomognu, donacije. Kosovo je tada bilo leglo ovih stvari. I instalirali su nam neki sistem, audio sistem, u svakim učionicama, u svakoj učionici je bilo onih audio sistema, zvučnici i jedan centralni uređaj u podrumu gde je bila neka vrsta miksete, kao DJ. Imali smo i DJ… čak sam i ja, nekoliko puta puštao muziku… DJ škole. Između časova, Kada bi zvonilo zvono, pustila bi se neka pesma. Ili tokom velikog odmora. Dali bi obaveštenja… i druge slične stvari.
Dakle sećam se nekoliko ovakvih detalja, znaš, počeo je kao neki, neki potpuno novi period za nas. Stvari koje nismo ni pomislili da se mogu dogoditi.
Aurelja Kadriu: Kako je nakon toga… da li možeš da nam govoriš molim te više o, kako se desilo, kako si čuo o „Postpesimistima“, i kako je stiglo do tvog uključenja u „Postpesimistima“?
Agon Maljići: O „Postpesimistima“ sam čuo i pre rata. Dakle imao sam oko 13-14. godina i nekako su informacije stigle do mene. Možda preko roditelja, možda… onako, znao sam da je to organizacija mladih koji znači proizvede ne novine, ne takve stvari, ali nije da sam imao neki, neki direktan kontakt sa njima. Više detalja sam imao, nekako sam više čuo, dakle posle rata, kada su neki moji drugari uključeni u njoj. I, dakle ne sećam se okolnosti kako i kada, pozvali su i mene na jednom sastanku „Postpesimista“.
I od tada pa nadalje sam počeo sam da idem redovno i dakle postao sam kao član. Ovako se toga sećam, malo nejasno, u kontekstu kako, ali znam da sam prvi put bio u, Crvenoj Sali u Palati omladine. Tu gore na drugom spratu Crvene Sale su se nalazile nekoliko soba, tipa kancelarija. Tamo smo imali jedan sastanak, tu sam otišao po prvi put. Bila je to godina 2000, verujem da je to bila godina 2000. leto ili proleće 2000. godine, kada sam otišao po prvi put na tom sastanku.
Aurelja Kadriu: Gde ste održavali druge sastanke? Da li ste imali kancelariju, da li ste imali…
Agon Maljići: Prvi sastanak je održan u toj, u Crvenoj sali. Onda smo razmenili, koliko se ja sećam, tri-četiri kancelarije tokom te dve godine dok sam ja učestvovao. U početku smo bili na Sunčanom Bregu kod zgrade hitne pomoći. Jedan stan ispred zgrade hitne pomoći, bili smo tu tokom jedne leti. Imali smo jedan stan koji smo koristili kao kancelariju. A onda smo bili, tokom glavnih aktivnosti kojih se ja sećam, bili smo u naselju „Dardania“, kod „Santea“ kako se zove taj deo tamo. Kod onih žutih stanova u naselju Dardania. Tamo na drugom spratu smo imali jedan stan, koji je bio namešten, dakle imali smo tu jednu radnu kancelariju, kompjutere, dnevna soba je bila kao deo za sastanke u kojoj smo se okupljali svaki dan. Toga se sećam kao duži period, to je otprilike bilo tokom, cela 2001-e godine pa možda sve do kraja, ili do polovine 2002. godine smo bili tamo.
Aurelja Kadriu: Zanima me da znam, sada vi ste smatrani kao druga generacija „Postpesimista“? Da li je bilo „Postpesimista“ od posle rata, kako reći rukovodilaca, ili nekih od onih predratnim koji su vas savetovali? Da li je nastavljena linija misli i aktivnosti slična onima pre rata? Kako se razvila? Ako možeš, ako se sećaš, ako možeš da mi pričaš o tome?
Agon Maljići: Ja u stvari ne znam, možda kada sam bio na početku tu, bilo je nekih članova koji su bili deo tranzicije, koji su bili i ranije tu. Ali verovatno su počeli malo po malo da napuštaju grupu, jer se kontekst promenio, interes se promenio, promenio se društveni krug. Cela ta glavna grupa, koliko se ja sećam nije bila tamo kada sam ja otišao tu. Možda i nakon toga i ostali su počeli da napuštaju grupu. Dakle, rat je potpuno protresao stvari na Kosovu, takođe promenio prioritete ljudi, promenilo se… Tako da, koliko ja znam, kad sam ja otišao na početku, kada sam počeo da budem aktivniji, grupa je bila potpuno drugačija od one koja je bila pre rata.
Dakle bila je, bila je jedna grupa ljudi koji smo… i kao grupa ljudi ali kao i vrste aktivnosti i organizacije, bili smo potpuno drugačiji. Možda jednina veza je bila norveška organizacija Norwegian People’s Aid[3] koja je tada osnovala organizaciju, i koja je zatim nastavila da bude naš glavni finansijski oslonac. Ali i tu i tamo neki stari kontakti „Postpesimista“ u regionu koje kontakte su imali neki od naših članova, ali ne svi od nas. Dakle i tu vezu koju smo imali sa drugim kancelarijama kao da se malo prekinula i nije da smo funkcionisali više kao regionalna mreža, nego smo više bili kao lokalna organizacija.
[1] Porodica Hertica tokom paralelnog sistema tokom devedesetih godina ponudila je svoju kuću u naselju “Kodra e Trimave” [Brdo Heroja] za gimnaziju „Sami Frasheri“.
[2] Ang: 4th of July , 4. jul, Dan nezavisnosti Amerike.
[3] Norveška narodna pomoć.
