Koristili smo Georgijev Simmelov pojam „Stranac“, koji „dolazi danas i ostaje sutra“, potencijalna lutalica, koja „iako nije otišla dalje, nije sasvim nadmašila slobodu dolaska i odlaska“ – da bi bolje identifikovali domoroce drugih zemalja koji su došli na Kosovo posebno posle 1999. godine, i koji su živeli na Kosovu duži vremenski period, i/ili trenutno žive na Kosovu. Oni su zvaničnici međunarodnih institucija, osoblje nevladinih organizacija, privrednici, novinari, nastavnici i itd. Oni su poznati kao „međunarodni“. Oni nisu samo stranci, oni su deo samog Kosova: oni učestvuju u lokalnom životu u različitim oblastima i različitim položajima vlasti, a takođe su sa Kosovarima ko-stvaraoci transnacionalnog prostora koji je kulturni, društveni i politički. Prema rečima Simmela, oni nisu različiti od „unutrašnjih neprijatelja“, čije članstvo u kosovskom društvu podrazumeva i biti spolja i suočavati se sa time. Sakupljanjem njihovih životnih istorija, cilj nam je da sagledamo složeni status autsajdera/insajdera i onoga što konstruiše ovu podelu.

 

Sreten Đurović

 Preduzetnik

A otac mi je igrom slučaja 4. maja kad je i Tito sahranjen i on istog dana sahrana bila. Bilo je to skoro, više hiljada ljudi na sahrani mog pokojnog oca i među ostalima bilo je tu dosta i Albanaca i bio je hodža jedan tu iz našeg sela.

I došli moji ovaj rođaci, majka mi inače njeni su otišli za Vrbas i došli su oni tu, bili su tog dana i bile su velike demonstracije, 4. maja ‘82. godine su bile su velike demonstracije u Prištini i ovaj. Oni su baš sa nekim problemima prošli, došli do sela, do nas i kad su videli da u selu kod nas se skupilo toliko naroda, naših komšija, kaže: ‘Šta je ovo?’

I sad ne mogu da ukapiraju ovi koji su došli sa strane, ne mogu da ukapiraju ovi koji su došli sa strane da Albanci dolaze na sahranu mom ocu. I jedan Miftar koji je radio u opštini sa mojim pokojnim ocem drži govor, znaš, i plače. I sad baš nejasno je ljudima. Ali vidi se baš da ta sredina gde smo mi živeli, to je, ljudi su, nisu se bavili nikakvim političkim stvarima. Oni su radili neko na selo, njivi, neko u Kombinatu u Obiliću, tu je bio Belaćevac. Dosta ljudi je tu bilo zaplašeno, međutim počelo je to da se greje.

Dolaze, dolaze i kad je počelo ključanje ‘90-te i neke godine tad je već đavo uzeo stvar u svoje ruke i mi smo počeli da se mrzimo bez osnova.

Elizabet Goving

 Pisac

Dakle, to se zove ‘Travels in Blood and Honey. Becoming a beekeeper in Kosovo’ (Putovanja u krv i med. Postati pčelar na Kosovu). Dakle, u suštini ovo govori o tome, od kada sam prvi put stigla na Kosovo od 2006. do 2008. kada smo napustili Kosovo, u poslednjem poglavlju mi napuštamo Kosovo. Kad smo razmišljali o tome, znate, Rob je imao posao u Engleskoj i mislili smo da se naše vreme na Kosovu završava. Nismo znali (smeje se) da je to u stvari bio samo početak. Ali… to je, to je, po mom mišljenju, radi se o drugačijem osećaju, jer se radi o tome kako postati pčelar, ali takođe i učiti ne samo pčelarstvo. U suštini, to je učenje kosovske istorije i njenih tradicija, njene hrane. Znaš, u knjizi ima recepata o onome šta da radiš sa medom.

To je vrlo slatka, vrlo lirska knjiga. Mislim da je to malo, više se radi o pejzažu, i selu, i to je neka ljubavna priča o meni, znate, zaljubljivanje u Kosovo. I, i, tako da ja, znate, volim tu knjigu zato što je, ona zapravo pokazuje, to putovanje. Ali, sećam se da je bila jedna revija koja je kazala na to da je to bila nekritična ocena za Kosovo i pretpostavljam da je to tačno, mislim, nisam želela da budem kritična, ali, ali možda i nisam imala, znate, nisam duboko, nisam upoznala zajednicu u Kosovo Polje, onako da budem u stanju da pogledam na te neke probleme i frustracije. Dakle, da, to je ljubavna priča, kada ste zaljubljeni u nekoga, niste kritični (smeje se)

Cristina Marí

 Novinar

Ovde sam stranac. Ja sam iseljenik […] iako živim ovde već pet godina, naučila sam jezik […] Moj dečko je odavde […] I ne vidim sebe kao iseljenika ili kao stranca, to uvek shvatim kao da je reč o iseljeniku kome je dat status i ko je prepun privilegijama […] naročito ovde na Kosovu, gde se nalazi velika međunarodna zajednica […] Često me pitaju: ‘Da li radite u EULEKS-u?’ ili ‘Da li radite u KFOR-u?’ ili je jedno ili je drugo pitanje. Nikada ne misle da mogu raditi u organizaciji civilnog društva […]

I to dolazi i sa ideologijom, jer ove institucije imaju politiku ili su sprovodili jedan posao ovde koji je imao neke posledice, ili nije ispunjavao očekivanja društva ovde. Tako da, vratimo se na to kako se osećam ovde […] uvek osećam da moram biti pažljiva jer me ne doživljavaju kao osobu […] I uvek mislim, ako me ljudi znaju, oni će shvatiti šta pokušavam da radim i neće me smatrati, ili se nadam da me neće smatrati, kao osobu koja ima pokroviteljski pristup. Ili kao stranac koji pokušava da im kaže kako to funkcioniše, ‘Jer ona je stranac, u njenoj zemlji stvari su drugačije, stvari fuksionišu i ona može…’ Ne, zapravo, ni u mojoj zemlji stvari ne funkcionišu tako dobro (smeje se).

Seda Pumpyanskaya

 Bivši zvaničnik UNMIK-a za javno informisanje na Kosovu

Prvi vrlo fizički osećaj na Kosovu, zbog načina na koji se sukob razvio, bio je zid. Ovo je zid, i međunarodna zajednica neće to prevazići. I to je bio politički drugačiji osećaj, jer radite u vrlo teškim okolnostima, ali pokušavate, ili ovde, razumete da je to zid, a vi ne možete ništa da učinite, ja govorim o odnosima albanaca i srba, iskreno. I to je odredilo puno političkog sveta, rada. U svakom slučaju, bezbednost, da se vratim kod bezbednosti. Nisam bila sasvim sigurna kako će me gledati kao ruskinju, zbog svih predrasuda. Dobro, nekako sam mislila, u redu, albanci će reći: „Ona je ruskinja, ona je ruskinja.“ Da li sam bezbedna? Da li ću biti dobro primljena? Da li ću moći da radim svoj posao? Šta? Šta? Ovo su pitanja koja su u vašoj glavi, i to je ljudsko.

 

Dakle, moja reakcija je bila smešna, jer stojim, dok sam se prijavljivala, ne znam, negde, ne znam, bila je kratka linija, mislim da sam se okrenula i tu je bio momak koji je stajao iza mene i pitao me je: „Da li i vi dolazite?“ Rekla sam: „Da.“ Gde ćete ostati u Prištini? „I rekla sam mu: ‘Zašto ne živimo zajedno?’ Ne mislim živimo zajedno u svakom smislu, ali pretpostavljam da je to bila moja zaštitna strana, kao, zašto se ne, ne znam, ne pridružim nekome. To je bio vrlo dobar osećaj, jer se pojavio u vrlo neočekivanoj zajednici, i ja ću razgovarati o ovoj međunarodnoj zajednici na Kosovu. Momak, moj prijatelj Antonio, je bio iz Brazila. Bavio se IT-om i radio na jednom veb-sajtu, koji se tek počeo razvijati. Dakle, rekla sam vam da je to prvi veb sajt koji smo stvorili u Bosni. Da, zapravo, došla sam na Kosovo jer se neko koga sam srela u Bosni, Simon Haselock, koji je bio portparol, šef javne informacije za Kancelariju visokog predstavnika, preselio tamo i pozvao me je, i to je kako se to dogodilo. […] U smislu jezika govorim španski jezik, govorim šest jezika, i ja sam dosta studirala špansku književnost. Završili smo u lepom društvu od tri momka iz Latinske Amerike i mene. Mnogo zabave, jedan je bio peruanac, jedan čileanac, Antonio je bio iz Brazila i ja.

Jolyon Naegele

 Novinar/Službenik UN-a

Ono što me je dirnulo i što, ono što me još uvek proganja, do današnjeg dana, bilo je kada sam bio na prelazu Vermica, Morina na albanskoj strani, na samo nekoliko metara od granice, gledajući mase ljudi koji prelaze granicu. […] Otišao sam ujutru i mesto je bilo prazno, jedan albanski oficir se naslanjao na graničnu ogradu, nekako gledajući prema Kosovu, i naravno nije bilo saobraćaja ni u jednom smeru, bio sam tamo sa vozačem i prevodiocem i rekao sam: ‘I, gde su svi?’ […] Vratili smo se u Kukes nakon što nam je rekao: ‘Vidite, oni ne puštaju, srbi nikoga ne puštaju pre 10:00 ujutru, vratite se oko 11:00 ili tako nešto, imaćete prilike da vidite scene.’ I kao što je viđeno na BBC-u, Ski-u ili CNN-u. Kolona automobila je bila od Prizrena, prikrivajući se, sve do granice i […] automobili su bili prepuni ljudima, stisnutih  na maksimalni broj, plus njihove stvari i ti ljudi su bili potpuno traumatizovani, to je bilo očigledno na prvi pogled. Tu je bila i jedna starija žena iz Švajcarskog Crvenog krsta u uniformi koja je prilazila svakom automobilu i stisnula ruku svakoj osobi u automobilu i uverila ih je na albanskom da su sigurni, da više nisu u Srbiji, Jugoslaviji, nego su u Albaniji, i da su oni sigurni.

[…] Oni su takođe bili traumatizovani, videli su gomile tela, mrtvih ljudi, napolju, pored puta, gde je srpska policija izbacivala ljude iz vozila, vojnici, paravojne snage izbacivali bi ljude iz automobila, iz autobusa, mladiće, i jednostavno bi pucali na njih. […] Ovi ljudi koji su prešli i nekako započeli, nekako su očekivali da će njihovi rođaci koji su već otišli tamo, biti tamo i da će ih čekati tamo. Oni su bili dezorijentisani, sećam se, upravo, nekih žena koje su samo ostavljale svoje torbe na sredinu poljane i gledale okolo ne znajući gde da odu, štaviše, nije bilo prihvatnog centra, nije bilo ničega tamo. Neki su dolazili traktorima, jedan od njih mi je rekao da je mislio da može ostati s porodicom u Đakovici, ali tog jutra u 3:00 ujutro, srpske snage su se pojavile na vratima kuće koja je bila pored njihove, izveli su komšiju na dvorište, pucali su na njega i on je rekao: ‘To je to, nisam to više mogao da podnesem,’ spakovali stvari, spakovali su stvari, ušli u kola i krenuli za nekoliko minuta.

Antonella Giorgioni

 Gastronom

I tako 2000 [2004], kada su oni popalili crkvu? Ja sam bila tu. To je bio jedan drugi prljavi biznis. Ja se izvinjavam, moram da kažem i ovo. Tačno u 7:30 u veče ja sam slušala nekih granata, svi omladina, niko nije bio u kuću, svi su bili napolje. U 7:30 časova odlučila sam da zatvaram  restoran, da povedem svu decu kod kuće, do posle pola noći ja sam stojala ovde. U dva sata ja sam dobila jedan telefonski poziv iz Italijanske ambasade, te mi kaže: ‘Atonella, trči, trči ima veliki požar, ima veliki požar do tvoga restorana.’ Prije nego da se vraćam kući ja sretnem, prije pola noći sveštenika kao juri sa svojom ćerkom, na sreću policija je njih uzela i udaljila. U 2:00 časova u jutro mene su me zvali iz ambasade telefonom: ‘Trči, trči, ima jednog velikog požara.’ Ja dolazim ovamo i uzimam samo kese sa smećem, napunila sam sa vodom pošto su gavrani leteli, ovo je jedna stara kuća, pošto gavrani lete to je 200 metara od crkve i kula za zvono crkve bilo je u požaru, bilo je veliki požar.