Posle Drugog Svetskog Rata mi smo živeli na sekularnoj državi kao i sada što smo sekularna država, ali sastavni deo naroda bili su ateisti. Šta bi ja znao o religiji? Znam samo po mojoj majci kod kuće. Kada su bili jevrejski praznici, moja majka je pričala, pripremila sve što treba da se pripremi za taj dan, ali ovo je sve bilo u okviru porodice. Tako reći, kada je bio praznik passovera, moja majka kada je pripremila pirinač sa kokoškom ona je meni odvojila uvek batak, ali za passover uvek je meni dala krilo, jer prema jevrejskoj tradiciji deca treba da se nauče da lete. Ja sam se žalio, ‘Bre mama zašto… zar ne može [batak]?’

Da, usato je onaj glabars tamo. I onda onaj oficir, stražar ga je udario puskom, izvadio je pušku, izvadio je pušku i pucao na njega, ubio ga. Onda su ga njegovi drugovi uhvatili i uzeli mu pušku. Dok je oficir brisao svoj znoj, rekao je, ‘Deset za njega’, biće problema zbog ovoga što su ga ubili, on je bio partizan 1941 godine. Brojao je deset od njih onda je zvao za ‘još deset’, još deset je rekao, drugi. Uzeo ga i pošli su, pošli su 10 a postali 19, i mene su uzeli, uzeli su i mene, ali je meni bog poslao jedno mišljenje.. imao je moj priatelj jedan ranac, samo 2 metara dalje od nas, činilo mi se da je i meni rekao pa sam usato uzeo ranac i otišao nazad, vratio sam se kod njih, sedeo tamo. 19 su otišli. E onda oni su poslali 19.

Međutim, otišao sam kod komšije, čiji je sin bio četiri ili pet godina stariji od mene. ‘Brzo uđi,’ rekao mi je, ‘kreni sa mnom, moramo da se sakrijemo.’ Ali gde da se sakrijemo? Oni su gajili konje, i zbog toga su imali dosta trave za konje, hrane za konje, ne znam kako se to zove, seno, i on mi kaže, ‘Hajde da se popnemo na ovaj plast sena i sakrijemo se unutra.’ ‘U redu!’ poslušao sam ga jer je bio stariji od mene. Moja majka za ovo nije znala, za ovo niko nije znao. Popeli smo se na vrh plasta, a moj komšija je napravio otvor u plastu sena i ušao unutra, očas posla, krio se stojeći na nogama, i stavio seno preko glave. […] Ja nisam uspeo da se tako sakrijem obzirom da sam bio mlađi i neiskusniji. Prikupio sam seno i raširio ga po podu, legao na pod, pokrio se skroz do glave senom, ali su moje noge ostale napolju. Kada su ušli da pretraže šupu u kojoj smo se krili, njega nisu našli u plasnu sena, ali mene jesu, izvukli su me za noge. Uzeli su me, izveli me u dvorište,…  ne u dvorište, na ulicu. Tada su streljali mnogo ljudi pokraj potoka. Tamo je već bilo sedam ili osam ljudi iz mog komšiluka koje su vezali, poznavao sam ih jer su svi oni živeli u mom susedstvu. Vezali su me pored tih starih ljudi, da i mene streljaju. Trojica ljudi nas je čuvalo noseći neke ruske automatske puške… to su bile puške koje su mogle samostalno da stoje na zemlji jer su imale tri noge. Ovi ljudi su bili naoružani do zuba. Ubili su koga su mogli, pa je došao i naš red da budemo streljani. Međutim, iza naših vezanih leđa, partizani Šabana Hadžije su se približavali mostu na potoku pored kojeg smo stajali. I oni su bili naoružani. ‘Ne mrdaj, ne mrdaj, ne mrdaj!’ tako su vikali. Ovi koji su nas zarobili sudigli  ruke u vis, dok su ovi i vikali: ‘Ne mrdaj, ne mrdaj!’ Okrenuli smo se da vidimo ko su ti ljudi i svi su nosili kape sa petokrakom, pitali smo se da li možemo da im verujemo. Bilo kako bilo, oni su govorili albanski, pa nam je to ulivalo nadu. Kada su se približili, pitali su ih ‘A ko su vam ovi?’, misleći na nas. ‘Ovi su odgovorili?’ ‘Neprijatelji’, tako su nas zvali, ‘neprijatelji, neprijatelji, neprijatelji’ […] Jedan od njih me je uhvatio za ruku i podigao sa zemlje, obzirom da sam bio slab. Podigao me je u vis i pitao, ‘Je l i ovo dete neprijatelj?’ Imao je pištolj u ruci, i bez reči je ubio tu trojicu ljudi, onih koji su nas tu držali.

Imali smo pekaru u Prištini, posle smo morali da je napustimo, Nemci su došli, a mi smo imali problema sa vlasnikom lokala. Otišli smo u Ferizaj sa tatom, da radimo. Nemci su već bili tamo, iako su Italijani bili okupatori. Posećivali su našu pekaru, ja sam tada bio sa ocem, on je prodavao hleb,a ja sam mu pomagao. Jedan oficir je ušao u pekaru noseći sedam džakova brašna, svaki džak imao je nemačka slova ispisana po sebi. Prišao mi je, a ja sam napravio grešku, znam, jer sam mu tražio to brašno. On me je pitao, ‘Koliko kilograma hleba mogu dobiti od kilograma brašna do sutra?’ Rekao sam mu, ‘Osamdeset kilograma hleba za sto kilograma brašna.’ On je znao koliko brašna koristimo, na tu meru se dobija sto četrdeset kilograma hleba, uhvatio se za pištolj (pokazuje mesto na svom kaišu), sećam se lepo, kao da je danas bilo. Sažalio se na mene, jer sam bio jako mlad, pa mi je viknuo, ‘Unesi te džakove!’ Džakovi su bili teški oko sto kilograma. Bilo je dvoje stepenica sa kojih se ulazilo u pekaru sa ulice. Kada sam dohvatio džakove, samo moja duša zna kako sam ih uneo unutra. Kada me je otac ugledao, skočio je da mi pomogne, ali mu ovaj ofcir nije dozvolio. Dovukao sam džakove unutra sa teškom mukom, ali taj oficir nikad nije pojeo taj hleb, jer je otišao za Nemačku, svi su oni otišli te iste noći, a brašno je ostalo nama. Beli hleb i brašno su ostali, a Nemci su otišli. To vam je bila priča o tom Nemcu.

U ono vreme, sve žene u Đakovici su bile pokrivene, i ne samo u Đakovici, već na  celom Kosovu. Mlade, stare žene, sve su bile pokrivene velom, mogli ste da vidite kako  izgledaju tako pokrivene. U to vreme počela je kampanja u Đakovici da žene prestanu da se pokrivaju. Koliko sam tada mogla da imam godina!? Bila sam jako mlada, ne sećam se  tačno, imala sam 10, možda 12 godina, bila sam premlada da nosim veo. Radila sam sa ženama koje su bile starije od mene. Uprkos tome, ja sam radila sa njima. Morale smo da planiramo kako da posetimo sve te porodice i ubedimo ih ‘da njihove majke i sestre koje su bile pokrivene moraju da skinu veo.’ Ovo je bio načelni plan za otkrivanje žena i bio je veoma težak. Sve žene u Đakovici – niste imali nikoga ko se slobodno kretao kao mi – su  nosile veo, znate, mogli ste svuda da vidite kako to izgleda. Naš prioritet je bio da ukinemo pokrivanje žena.

[…] Otvoreno smo hrabrile žene, ‘Došlo je vreme da skinete veo! Verujte nam!’ Svi koji su bili u društvenim ili političkim organizacijama morali su da se pozabave ženama iz svojih porodica. Čak je i moja majka bila pokrivena, toga se bar jasno sećam. Kada je došlo vreme da ove žene skinu veo, mi smo organizovale skupove kakve i danas obično imate na centralnim gradskim ulicama. Na fotografijama iz tog perioda vidite žene kako javno skidaju veo, neke nervozno, neke sporije. Moja majka je bila postiđena, govorila je, ‘Ja sam stara, moram li i ja da skinem veo?’ Imale su obavezu da izađu na ulicu i da javno skinu veo koji ih je pokrivao, postoje fotografije, veoma žive fotografije koje tome svedoče, kada su žene počele da se otkrivaju. One malo mlađe, nosile su noviju odeću, kapute i moderne jakne, išle kod frizera da se ošišaju i ofarbaju kosu, i onda izašle na ulicu. Mi, još mlađe žene od njih, išle smo za njima i postajale prijateljice. Mlade žene su bile pokrivene u tom periodu, mlada žena je čim bi ušla u pubertet, morala da sve vreme provodi u kući. Nije bilo kao danas, kada su svi slobodni.